Hoćemo u Beč? Red bi bio, kaže V. Ponedeljak 7h, sedamo u kola i krećemo.
Tehnički smo se opremili u potpunosti. Nakon 50 km shvatamo da nas sva tehnika polako izdaje. Punjač za mob (koji služi kao GPS) ne funkcioniše. Baterija na 20% #kukumajko! No problem, živelo se i putovalo bez toga. Pratimo znakove pored puta… Pred Budimpeštom smo i znaci nas polako izdaju. Ili mi ne znamo da ih čitamo… Očekujemo veeeliku tablu sa natpisom Wien, ali nekako ne uspevamo da je vidimo. Ulazimo u Budimpeštu, shvatamo da smo se negde zeznuli. Možda je ipak ona tabla, nešto ranije, sa stidljivim, malim slovom A, trebalo nešto da nam kaže… Palim mob koji inače štedim za Beč, kako bi nas odveo do hostela. Voza nas tamo-vamo po Budimpešti. Nivo stresa u kolima raste, dok sa radija trešti neka lokalna stanica, jer nas je i mp3 player prodao. Snimimo auto sa W tablama i odlučimo da ga pratimo. Dobra odluka, ubrzo smo na pravom putu i samo ravno do Beča.
Beč je lep!
To sam znala i pre nego što sam ga videla. Očekivala sam da će me zaseniti arhitekturom, istorijom, svojim umetničkim vrednostima. I nije me izneverio… Gde god kročiš imaš šta da vidiš. Klasicizam u punom sjaju. Vidi se tradicija, kontinuite u razvoju… Grad je pun parkova. Odlične staze za bicikliste po čitavom gradu #zapoštovanje. Muzeji rade! U Nacionalnom videla ne tako poznatnu sliku italijanskog slikara Parmigianino-a, zbog koje sam dobila 10 na ispitu, #oduševljenjunikadkraja. Išli da vidimo Poljubac, fotkali se ispred zgrade Secesije… Leškarili na travi u Šenbrunu… Muvali se po malo zabačenijim ulicama… Na momente mislili da smo i dalje u Bg-u dok nam u ušima odzvanja srpski jezik… Sedeli na klupi u parku Belvederea posmatrajući Japanske turiste, smejali se činjenici da je upravo prošlo bar 10k € u foto opremi 🙂 Vozili se crvenim metroom do kraja i nazad…
Ali, hajde da pričamo o hrani! Priznajem da nisam bila upućena u austrijsku kuhinju. Slična je našoj znam, ali detaljnije se nisam interesovala. Zato mi je bila potreban pomoć šta probati, gde jesti… A tu su uvek drugari blogeri da uskoče i pomognu. Hvala svima, ali jedno veeeliko, najveće hvala Heleni na pomoći, savetima i preporukama. Sve do jedne su bile odlične! Upozoravam vas da sledi post sa puuuno slika i držim fige da vas skrol na mišu ne izda 🙂
Saher
Nekako se potrefilo da prvi dan, kako smo se “iskrcali” u centru naletimo baš na kafe Saher. Hajde da završimo sa tim odma’… Za mesto u Saheru očekujte red. Mi srećom nismo dugo čekali, doduše seli smo za šank što se ispostavilo kao super pozicija da posmatraš kako stvari funkcionišu. Gotovo na svakih 5 minuta je donošena nova torta, koja se odmah servira u tanjiriće koji jako brzo odlaze do mušterija. Koja li količina ovih torti dnevno izađe iz proizvodnje…
Saher torta – bečki klasik, najpoznatija torta… Naši utisci – podeljeni. V. se baš dopala, posebno što nije preterano slatka, čak je hvalio i slatku pavlaku sa strane #neznamštamuje. Ja – sam uzdržanija. Možda su utisci drugih uticali na mene pa sam znala da je to nešto što me neće oboriti sa nogu. Da se razumemo, pristojna je to torta, onako fino čokoladna i nije tako suva kako pričaju. Ali dok se Saher i Demel raspravljaju oko autorstva, da li ide jedna ili idu dva sloja marmelade, dok se 5. decembar slavi kao dan Saher torte, ja kažem big fuss about nothing.
Više o bečkim poslastičarnicama – gde, šta, kako i koliko možete pročitati kod Jelene.
Naschmarkt
…ima magičnu atmosferu! Sve vrvi od raznih nacija, robe iz svih delova sveta i turista! Ne znam kako je lokalcima, ja bih poludela da je na mojoj pijaci tolika gužva 🙂 Pijaca je smeštena u centru i dugačka je nešto više od kilometar, mada se meni učinila dosta kraće ili sam samo ja želela još i još. U jednom redu pazarite namirnice, u drugom idete na klopu – kobasice, palačinke, vijetnamsku, indijsku klopu, pivnicu, vinariju… ma šta vam duša ište.
Na mene najveći utisak ostavljaju tezge sa gotovom hranom, većinom istočnjačka, turska… Poslastice – bonbone, karamele, ratluk, baklave, razne vrste sireva i delikatesa, punjeno povrće, salate svih boja… Ja sam se odmah zalepila za tezge sa začinima. A začini, ma samo zamislite… Samo pažljivo u kupovini istih, ne zalećiti se na prvim tezgama. Ja sam jedan začin platila duplo više nego što mu je inače cena na tezgama malo niže 🙁
Klopa sa Naschmarkta
Bečlije baš vole azijsku klopu, rekla bih po broju lokala u gradu. Na svakom ćošku po jedan. Mi smo odlučili da svratimo u neki od onih na samoj pijaci. Prvo smo seli u jedan koji je bio prepun, mislim da je bio vijetnamski. Smestili nas tik uz neki šank koji deli kuhinju od dela gde sede gosti. Tačno pored glave, bata koji sprema klopu mlatara satarom, nije muzika za uši. Palimo odatle i vraćamo se malo niže u lokal koji nam je delovao dosta mirnije. Okrepljujemo se kiselo-slatkom supom i kari piletinom.
Drugi dan smo odlučili da samo usput svratitimo do pijace i pokupimo nešto za klopu. Ja uzimam falafel, sporazumevam se rukama sa dečkom na tezgi koji nabada engleski. Sporazumesmo se da mi stavi sve od priloga, i da ne štedi na ljutom. Falafel je bio fenomenalan, neočekivano lagan. V. se trudi sa pojede nešto jednostavnije, i uzima nudle sa povrćem koje su bile ok. Krade falafel od mene :/
Za “prilog” uzimamo urme punjene orahom i pršutom. Delovalo je baš egzotično i mamilo sa tezge. Koliko divno je delovalo, toliko je ukus bio onako, lepo je, ali mislim da bi suva smokva bila mnogo bolja u ovoj kombinaciji. Drugi “prilog”, beli luk u marinadi. Merkam ga već 2 dana, prethodno se opremimo sa gomilom žvaka, kao sramota da u muzeju smrdimo na luk. Kupujemo, kad ono – ćorak! Nit’ posebnog ukusa nit’ se oseća na beli luk. Nekako je uglavnom vodenasto, ne znam kako drugačije da opišem.
Motto am fluss
Piše meni Helena: “…mi inače ne volimo taj Schwedenplatz jer se skupljaju čudni ljudi i jer ima neku atmosferu autobusnog kolodvora. Jedino dobro što je tamo je taj Motto am Fluss i odite tamo barem u gornji dio na kavu i kolač…” I tako ja stavim negde na poslednje mesto na spisku ovaj lokal, rek’o teško ćemo mi u taj kraj. No, nanese nas put baš na Schwedenplatz, na putu ka Hundertwasserhaus. Izlazimo iz metro stanice, i scena baš kao što je Helena opisala 🙂
Pogledam ka kanalu i ugledam natpis Motto am fluss. Idemo! Lep i opušten prostor, dosta ljudi oko nas doručkuje, e rek’o ja ću tortu. Prepustim V. da izabere. Stiže zift crno parče torte, sa glazurom nalik gumi. Hmmm, več počinjem popreko da gledam V. ni krivog ni dužnog 🙂 Krenem kašikicom oprezno da pipkam, istražujem k’o da je živo i ujeda. Uzeh zalogaj… Uuuuuh, kakva torta! Ovo je možda nešto najbolje što sam ikada probala. Kajsija, lešnik i čokolada. Voćna, a opet i čokoladna #štaćešbolje. A ovo na vrhu, što i dalje ne znam šta je, je jako ukusno, nekako želatinasto, ali ne onako odvratno. Crno, crno sa sitnim zlatnim tačkicama po sebi. Ma totalno ludilo od torte.
Usput…
U Beču si, moraš probati kobasice. Malo-malo pa kiosk koji prodaje kobaje. Svraćamo u jedan pored Albertine. V. neće, ja uzimam Kasekrainer, punjena je sirom. Extra masna, ali i jako ukusna, nekako ti puna usta kad je jedeš i imaš utisak da ne možeš da se zasitiš. Dobiješ i komad crnog hleba, odličnog hleba. Fali još samo pivo…
Na samom Stephansplatz-u, čim izađeš iz metro stanice, dočeka vas gomila turista, a gde su turisti tu je i ponuda svega i svačega. Simpatično dizajnirani štandovi na sve strane. Na jednom od, vidim prodaju ogromne perece, mame izgledom. Uzimamo jednu, cena 3,5€ :/ Jeste ogroma, dvoje je komotno jede, ali opet… Dok plaćamo, snimim neke štapiće-kobasice. Cena smešna, 3 komada 1€. Ae i to da probamo… E oni su totalno kul, skroz simpa za jelo, malo žvakavi, ali jako ukusni i idu uz perecu.
Krećemo dalje, što dalje od ovog mesta, previše reklama za moj ukus… Zalazimo u prvu uličicu, kad gle Starbucks #srećaaa. Jedem najbolji mafin ikad, sa rabarbarom i jagodama. Hmmm, kapućino i nije nešto. Skup je Starbucks u Beču, zaključujemo po izlasku. Najjeftiniji do sad je bio u Lisabonu, tamo smo za baš male pare pili kafe i jeli kolače…
Zum Martin Sepp
Jedna od stvari koje sam baš želela da posetim su i tzv. heuriger, austrijske tradicionalne taverne/vinarije. Helena nas je poslala na savršeno mesto. Martin Sepp je smešten na obodu grada, i lako se dolazi kolima, mada samo videla da i gradskim prevozom može bez muke da se dođe. Smešten je u veoma pitoresknom kraju, onako baš u austrijskom stilu.
Enterijer je topao, vreme je ručka i gotovo je puno. Smeštamo se za sto i naručujemo po čašu domaćeg Šardonea. Divan je, savršeno klizi niz grlo. Blag i mogla bih ga popiti dosta, to mu je mana 🙂
Vreme je za porudžbinu… Možete uzeti nešto iz bifea za jako pristojnu cenu. Mi se odlučujemo za meni. Posle dugo razmišljanja V. uzima gulaš, ja ću rebarca. Na ova jela se duže čeka, to obećava… Stiže gulaš, ok porcija, dodatak noklice, ništa preterano. Nakon nekoliko minuta stiže moja porudžbina. Ogromna daska, na njoj salata od kiselog kupusa, 3 vrste sosa i brdooo rebaraca sa sve zabodenim nožem po sredini (na slici se ne vidi koliko ih je zaista bilo). Nekako totalno varvarski… V. se smeje, mene malo sramota dok hvatam poglede bake i deke koji su sedeli do nas. Ne mogu da dokučim da li im je simpa ili se čude na situaciju sitna žena i ogroma porcija hrane ispred. Kreće borba sa rebarcima. Posle nekog vremena bataljujem viljušku i nož i jedem rukama. Šta me briga, niko me ne zna, a i tako se jedu rebarca #molimlepo. A rebarca, tope se u ustima. Premazana su nekim slakasto-ljutkastim sosom. Ukus ubija koliko je dobar. Slatko oblizujem prste. Već vidim V. kako me zavidno posmatra dok prčka po svom tanjiru… E, a kiseli kupus što je dobar. Kao naš ribanac, ali nije tako kiseo. Nekako je i blago hrskav i ima kima, koji mu daje super šmek. Ostavljam mesta za nešto slatko, prepuštam V. da se dalje bori sa rebarcima…
Naručujem štrudlu sa jabukom, pa red je da probam austrijsku štrudlu. Sastoji se od gotovo 2 kore i puna je jabuka i cimeta. Lepo je, ali i dalje me neće pretvoriti u ljubitelja štrudle sa jabukama 🙂
Punih stomaka i pozitivne energije, krećemo za Beograd. Mah-mah Beču, nadamo se da se vidimo opet. Za (ne)ugodan povratak pobrinula se naša navigacija, kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo 🙂
30 Comments
Hvala ti za ovaj profi gastro-putopis! Prosto pozelim da se ponovo vratim u Bec, jer sad kao da prsli put nisam nista valjano probala 🙂
Nema na cemu, zadovoljstvo je moje 🙂
Uzivala u svakom retku i slicicama, nisam nikada bila u Becu ali posle ovog post bih pozelela odmah tamo da odem.:)))
Idemo 🙂
Posle ovog tvog posta Beč se značajno popeo na mojoj rang listi. 🙂 Definitvno must visit. Odlične fotke i sjajan putopis. Baš sam uživala.
Meni je Beč uvek bio među neprioritetniom gradovima za posetiti, nešto kao Budimpešta, blizu je i možeš uvek skočiti tamo, pa i nije neki izazov. Ali eto, ispao je baš lepo iskustvo, posebno gastro 🙂
Mnogo dobar naslov posta i fenomenalna prva fotografija, tj. ona mi je onako za razglednicu. Ovu fotku saherice da unovčiš, i ja to ozbiljno mislim. Prelistala sam sve i svašta o Beču na netu ali bolju fotku nisam videla.
Nisam kupus probala, ali stvarno služe ga skoro uz sva jela i nije nalik našem kako i kažeš. Znam da je V. izbegavao jela na meniju gde piše sauercrout, ali kakoo god okreneš uvek ga je dobijao ispod glavnog jela.
Mnogo si lepo napisala. Mnogo!!!!
Hvala, Jeco 🙂
Eto ja ti ništa ne pamtim te nazive, nisam ni zapazila kako se zove kupus salata, užasno sam loša sa nemačkim. Da me neko ponudio salatom, sigruno bih odbila, a realno bih pogrešila, stvarno je dobra.
Ana, ni ja ne znam nemački, ali se isto kaže i na engleskom, pa samo se snalazili. Moram ovaj link za rebarca da prosledim sestri ako ne znaju za to mesto.
Sacher na foodgawker obavezno i gde god još!
Mrdnula nisam iz Srbije nikada, em nije bilo ni prilike a ni novca, sad kad ga ima ja sam već postala mrziteljka putovanja 🙂 Ali ovaj slikoviti putopis mi je baš prijao, iako ja čak ni putopisne emisije ne gledam.
A slike su fenomenalne!
Moj muž je bio na postdiplomskim u Beču ( podavno je to bilo ) pokazaću i njemu, da se malo podseti 🙂
Hvala, Tajana, baš mi je čast što si pročitala post 🙂
Prelepo! I tekst i fotografije! Prosle godine sam bila u Becu, probala sve ono sto se u Becu mora da proba od snicle, preko Sachertorte do Wiener melange. Da li zato sto je bio najhladniji dan godine ili sto sam bila uzasno gladna, meni se najvise dopala snicla koji smo jeli u Bier kliniek-u.
Izgleda da je Azijatska hrana prilicno u modi u zapadnoj Evropi. U Holandiji gde ja zivim veliki je uticaj inodonezanske kuhinje, naravno, ali poseldnjih tridesetak godina su i vijetnamska, tajlandska i kineska kuhinja jako prisutne. I ne cudi me – lagane, pune predivnih mirisa i ukusa. Kad dodjes u Amsterdam, imas vodica – pogotovo za pijace i farmice gde se prave sirevi!
Hvala, Slađana!
Baš sam pre neki dan gledala Bourdain-a, emisiju iz Amsterdama gde je bila priča o tome kako je najbolja indonežanska klopa, van Indonezije, baš u Amsterdamu 🙂
Dogovoreno za vodiča, baš bi mi bilo drago 🙂 Amsterdam nam je definitivno jedna od sledećih destinacija, posebno od kada smo ga videli iz aviona, pošto smo presedali na Shiphol-u, iz vazduha nas je ostavio bez daha…
Predivno je sve i pijaca hrana prica ma sve. Ja inace obozavam ovakve putopisne postove a kod tebe ih je vec bilo par koji su mi ostali u sjecanju. Kako sam shvatila isli ste kolima iz Beograda. Koliko ima km do Beca i posto mi se cini da si bila i u Budimpesti i Becu sta bi preporucila kao interesantnije. Ja imam ideju da mozda ljtos krenemo kolima prvo do Beograda pa tu malo odmorimo dva tri dana svratimo u zooloski vrt zbog cerkice pa onda krenemo dalje ili u Budimpestu, ili Bec ili nesto trece.
Irenalana, hvala!
Beograd-Beč ima oko 600 km, čim izbijete u Mađarsku putevi su odlični i put je u suštini lagan.
Kako su meni pre govorili – Beč je mnogo lepša Budimpešta 🙂 Gradovi su slični, ali opet je Beč raskošniji. Oba su interesantna na svoj način, a razdaljina između njih nije velika, pa ako ste u prilici obiđite oba 🙂 Mi ovaj put nismo imali vremena, ali bilo bi super obići i Bratislavu kad se već kreće put Beča.
Ovo sam čekala:):)
I oduševljeno dočekala! Bravo Ana, to ja zovem kvalitetno putovanje!
Jako sam uživala u čitanju i fotkama, sve mi milina što ste se tako nauživali!
Joj ja bi spavala na Naschmarktu. Kad sam bila prošli put, nisam znala da postoji, oću sad da crknem:):):)
Jako sam volela Beč, mene je oduševio muzejski kompleks i kulturna scena grada. Totalno kul!
Kad ti Nena Veliki Putnik kaže da joj se sviđa putopis #radooost 🙂
Fotke fenomenalne. Svaka cast Ana!
Uzivala sam u postu i sledeci put ne prolazimo pored Beca moramo svratiti!
Obavezno!
Sa velikim uživanjem sam pročitala ovaj post, odličan pogled na Beč , posebno na gastronomski dio. Podsjetila si me na sve ono što sam i sama susretala u Beču i jako mi je zanimljivo bilo pročitati i vaše doživljaje i dojmove. Slike su izvrsne, skroz sam se uživila i sada jedva čekam da ponovno krenem prema Beču, obavezno ću potražiti Martin Sepp i probati rebarca 🙂
Hvala, Branka!
Fantastičan putopis! Nisam nikad bila u Beču, bilo je raznih planova, ali do sad ništa… Sad makar tačno znam gdje da se vratim, šta da pročitam i šta da isprobam 🙂
Baš odličan post, a o fotkama ne treba ni govoriti! 🙂 Baš super!
Milice, eto i mi smo odugovlacili sa odlaskom u Bec, kao nije nam dovoljno izazovno :), a na kraju se ispotavilo kao super putovanjce.
Ahhhh Bec i Saher kafe 🙂 Nisam probala tortu al se secam da sam prvo taj kafe/poslasticarnicu ugledala 🙂
Zeno, tako si dobar post napravila da mi je vodica na usta isla u nekoliko navrata, a ja se samo oblizujem 😀
Ahaha, dragi mi je ako sam takav efekat izazvala, to je i bio cilj 🙂
A sto se torte tice, nisi mnogo propustila 🙂
Divno napisan putopis! Baš, baš divno! Sećam se i tvog pisanja o Portugalu – baš umeš da dočaraš mesto. I sve sa dodatkom prelepih fotografija!
Bila sam u Beču na ekskurziji. Tada mi je delovao previše raskošnim. Nekako suviše pozlaćenih ukrasa i strogih formi, ali to je Beč i baš to ga čini posebnim… Sad bih volela ponovo otići. Posebno nakon tvog i Jeleninog putopisa…
Videla sam post pre dva dana al sam ga ostavila da na miru čitam znajući da ću silno uživati. Ja obožavam Beč, međutim bila sam sa ljudima koji su stavljali akcent na različite stvari od mene. Najviše me je pogodilo njihovo nestrpljenje i odbijanje da se duže zadržimo na Nah marketu a naročito da ručamo tamo a Jelena mi je svojim postom baš otvorila apetit za tu pijacu. Umesto ručali smo sve po nekim ekskluzivnim te talijanskim te francuskim restoranima jedva sam se izborila za jedan ručak u grčkom kad nisam mogla za neki azijski.
Predivne fotke sem tvog teksta su me dodatno razgalile.
Baš je dobro što nisam čitala post na brzaka!
Kakva divna reportaža… Vratila me ponovo u Beč i podsetila na sve divne ukuse… Jedva čekam da ponovo popijem melanž u nekom kafiću i da posetim Motto am Fluss i Martin Sepp – hvala na preporuci, nisam znala za te lokale 😉
Beskrajno sam uživala u ovom postu, priči, fotografijama… Super!
gledam i citam po treci put i nikako da ti ostavim koji redak. Jako mi je drago da si ovako uzivala i drago mi je da si uspjela otici na mjesta koja sam ti predlozila i da su ti se svidjela :). Ja uzivam u ovim tvojim slikama, prekrasne su. Gledam i prepoznajem proizvode s Naschmarkta, tocno znam gdje si snimila (a ja kupila neke od njih) i divim se kako si odabrala odlicne kadrove. Postalo mi je jasno da me u Becu fotografski samo jos Naschmarkt inspirira a pored drugih ljepota prolazim bez da ih primjecujem a kamoli snimim. A ti si sve ovo primjetila i jako dobro snimila, uzitak za oci i uzitak za citanje :). Hvala <3