Vienna calling

Hoćemo u Beč? Red bi bio, kaže V. Ponedeljak 7h, sedamo u kola i krećemo.
Tehnički smo se opremili u potpunosti. Nakon 50 km shvatamo da nas sva tehnika polako izdaje. Punjač za mob (koji služi kao GPS) ne funkcioniše. Baterija na 20% #kukumajko! No problem, živelo se i putovalo bez toga. Pratimo znakove pored puta… Pred Budimpeštom smo i znaci nas polako izdaju. Ili mi ne znamo da ih čitamo… Očekujemo veeeliku tablu sa natpisom Wien, ali nekako ne uspevamo da je vidimo. Ulazimo u Budimpeštu, shvatamo da smo se negde zeznuli. Možda je ipak ona tabla, nešto ranije, sa stidljivim, malim slovom A, trebalo nešto da nam kaže… Palim mob koji inače štedim za Beč, kako bi nas odveo do hostela. Voza nas tamo-vamo po Budimpešti. Nivo stresa u kolima raste, dok sa radija trešti neka lokalna stanica, jer nas je i mp3 player prodao. Snimimo auto sa W tablama i odlučimo da ga pratimo. Dobra odluka, ubrzo smo na pravom putu i samo ravno do Beča.

Beč je lep!

To sam znala i pre nego što sam ga videla. Očekivala sam da će me zaseniti arhitekturom, istorijom, svojim umetničkim vrednostima. I nije me izneverio… Gde god kročiš imaš šta da vidiš. Klasicizam u punom sjaju. Vidi se tradicija, kontinuite u razvoju… Grad je pun parkova. Odlične staze za bicikliste po čitavom gradu #zapoštovanje. Muzeji rade! U Nacionalnom videla ne tako poznatnu sliku italijanskog slikara Parmigianino-a, zbog koje sam dobila 10 na ispitu, #oduševljenjunikadkraja. Išli da vidimo Poljubac, fotkali se ispred zgrade Secesije… Leškarili na travi u Šenbrunu… Muvali se po malo zabačenijim ulicama… Na momente mislili da smo i dalje u Bg-u dok nam u ušima odzvanja srpski jezik… Sedeli na klupi u parku Belvederea posmatrajući Japanske turiste, smejali se činjenici da je upravo prošlo bar 10k € u foto opremi 🙂 Vozili se crvenim metroom do kraja i nazad…

Ali, hajde da pričamo o hrani! Priznajem da nisam bila upućena u austrijsku kuhinju. Slična je našoj znam, ali detaljnije se nisam interesovala. Zato mi je bila potreban pomoć šta probati, gde jesti… A tu su uvek drugari blogeri da uskoče i pomognu. Hvala svima, ali jedno veeeliko, najveće hvala Heleni na pomoći, savetima i preporukama. Sve do jedne su bile odlične! Upozoravam vas da sledi post sa puuuno slika i držim fige da vas skrol na mišu ne izda 🙂

Saher

Nekako se potrefilo da prvi dan, kako smo se “iskrcali” u centru naletimo baš na kafe Saher. Hajde da završimo sa tim odma’… Za mesto u Saheru očekujte red. Mi srećom nismo dugo čekali, doduše seli smo za šank što se ispostavilo kao super pozicija da posmatraš kako stvari funkcionišu. Gotovo na svakih 5 minuta je donošena nova torta, koja se odmah servira u tanjiriće koji jako brzo odlaze do mušterija. Koja li količina ovih torti dnevno izađe iz proizvodnje…

Saher torta - bečki klasik, najpoznatija torta… Naši utisci - podeljeni. V. se baš dopala, posebno što nije preterano slatka, čak je hvalio i slatku pavlaku sa strane #neznamštamuje. Ja - sam uzdržanija. Možda su utisci drugih uticali na mene pa sam znala da je to nešto što me neće oboriti sa nogu. Da se razumemo, pristojna je to torta, onako fino čokoladna i nije tako suva kako pričaju. Ali dok se Saher i Demel raspravljaju oko autorstva, da li ide jedna ili idu dva sloja marmelade, dok se 5. decembar slavi kao dan Saher torte, ja kažem big fuss about nothing.

Više o bečkim poslastičarnicama - gde, šta, kako i koliko možete pročitati kod Jelene.

Naschmarkt

…ima magičnu atmosferu! Sve vrvi od raznih nacija, robe iz svih delova sveta i turista! Ne znam kako je lokalcima, ja bih poludela da je na mojoj pijaci tolika gužva 🙂 Pijaca je smeštena u centru i dugačka je nešto više od kilometar, mada se meni učinila dosta kraće ili sam samo ja želela još i još. U jednom redu pazarite namirnice, u drugom idete na klopu - kobasice, palačinke, vijetnamsku, indijsku klopu, pivnicu, vinariju… ma šta vam duša ište.

Na mene najveći utisak ostavljaju tezge sa gotovom hranom, većinom istočnjačka, turska… Poslastice - bonbone, karamele, ratluk, baklave, razne vrste sireva i delikatesa, punjeno povrće, salate svih boja… Ja sam se odmah zalepila za tezge sa začinima. A začini, ma samo zamislite… Samo pažljivo u kupovini istih, ne zalećiti se na prvim tezgama. Ja sam jedan začin platila duplo više nego što mu je inače cena na tezgama malo niže 🙁

Klopa sa Naschmarkta

Bečlije baš vole azijsku klopu, rekla bih po broju lokala u gradu. Na svakom ćošku po jedan. Mi smo odlučili da svratimo u neki od onih na samoj pijaci. Prvo smo seli u jedan koji je bio prepun, mislim da je bio vijetnamski. Smestili nas tik uz neki šank koji deli kuhinju od dela gde sede gosti. Tačno pored glave, bata koji sprema klopu mlatara satarom, nije muzika za uši. Palimo odatle i vraćamo se malo niže u lokal koji nam je delovao dosta mirnije. Okrepljujemo se kiselo-slatkom supom i kari piletinom.

Drugi dan smo odlučili da samo usput svratitimo do pijace i pokupimo nešto za klopu. Ja uzimam falafel, sporazumevam se rukama sa dečkom na tezgi koji nabada engleski. Sporazumesmo se da mi stavi sve od priloga, i da ne štedi na ljutom. Falafel je bio fenomenalan, neočekivano lagan. V. se trudi sa pojede nešto jednostavnije, i uzima nudle sa povrćem koje su bile ok. Krade falafel od mene :/
Za “prilog” uzimamo urme punjene orahom i pršutom. Delovalo je baš egzotično i mamilo sa tezge. Koliko divno je delovalo, toliko je ukus bio onako, lepo je, ali mislim da bi suva smokva bila mnogo bolja u ovoj kombinaciji. Drugi “prilog”, beli luk u marinadi. Merkam ga već 2 dana, prethodno se opremimo sa gomilom žvaka, kao sramota da u muzeju smrdimo na luk. Kupujemo, kad ono - ćorak! Nit’ posebnog ukusa nit’ se oseća na beli luk. Nekako je uglavnom vodenasto, ne znam kako drugačije da opišem.

Motto am fluss

Piše meni Helena: “…mi inače ne volimo taj Schwedenplatz jer se skupljaju čudni ljudi i jer ima neku atmosferu autobusnog kolodvora. Jedino dobro što je tamo je taj Motto am Fluss i odite tamo barem u gornji dio na kavu i kolač…” I tako ja stavim negde na poslednje mesto na spisku ovaj lokal, rek’o teško ćemo mi u taj kraj. No, nanese nas put baš na Schwedenplatz, na putu ka Hundertwasserhaus. Izlazimo iz metro stanice, i scena baš kao što je Helena opisala 🙂
Pogledam ka kanalu i ugledam natpis Motto am fluss. Idemo! Lep i opušten prostor, dosta ljudi oko nas doručkuje, e rek’o ja ću tortu. Prepustim V. da izabere. Stiže zift crno parče torte, sa glazurom nalik gumi. Hmmm, več počinjem popreko da gledam V. ni krivog ni dužnog 🙂 Krenem kašikicom oprezno da pipkam, istražujem k’o da je živo i ujeda. Uzeh zalogaj… Uuuuuh, kakva torta! Ovo je možda nešto najbolje što sam ikada probala. Kajsija, lešnik i čokolada. Voćna, a opet i čokoladna #štaćešbolje. A ovo na vrhu, što i dalje ne znam šta je, je jako ukusno, nekako želatinasto, ali ne onako odvratno. Crno, crno sa sitnim zlatnim tačkicama po sebi. Ma totalno ludilo od torte.

Usput…

U Beču si, moraš probati kobasice. Malo-malo pa kiosk koji prodaje kobaje. Svraćamo u jedan pored Albertine. V. neće, ja uzimam Kasekrainer, punjena je sirom. Extra masna, ali i jako ukusna, nekako ti puna usta kad je jedeš i imaš utisak da ne možeš da se zasitiš. Dobiješ i komad crnog hleba, odličnog hleba. Fali još samo pivo…

Na samom Stephansplatz-u, čim izađeš iz metro stanice, dočeka vas gomila turista, a gde su turisti tu je i ponuda svega i svačega. Simpatično dizajnirani štandovi na sve strane. Na jednom od, vidim prodaju ogromne perece, mame izgledom. Uzimamo jednu, cena 3,5€ :/ Jeste ogroma, dvoje je komotno jede, ali opet… Dok plaćamo, snimim neke štapiće-kobasice. Cena smešna, 3 komada 1€. Ae i to da probamo… E oni su totalno kul, skroz simpa za jelo, malo žvakavi, ali jako ukusni i idu uz perecu.

Krećemo dalje, što dalje od ovog mesta, previše reklama za moj ukus… Zalazimo u prvu uličicu, kad gle Starbucks #srećaaa. Jedem najbolji mafin ikad, sa rabarbarom i jagodama. Hmmm, kapućino i nije nešto. Skup je Starbucks u Beču, zaključujemo po izlasku. Najjeftiniji do sad je bio u Lisabonu, tamo smo za baš male pare pili kafe i jeli kolače…

Zum Martin Sepp

Jedna od stvari koje sam baš želela da posetim su i tzv. heuriger, austrijske tradicionalne taverne/vinarije. Helena nas je poslala na savršeno mesto. Martin Sepp je smešten na obodu grada, i lako se dolazi kolima, mada samo videla da i gradskim prevozom može bez muke da se dođe. Smešten je u veoma pitoresknom kraju, onako baš u austrijskom stilu.

Enterijer je topao, vreme je ručka i gotovo je puno. Smeštamo se za sto i naručujemo po čašu domaćeg Šardonea. Divan je, savršeno klizi niz grlo. Blag i mogla bih ga popiti dosta, to mu je mana 🙂
Vreme je za porudžbinu… Možete uzeti nešto iz bifea za jako pristojnu cenu. Mi se odlučujemo za meni. Posle dugo razmišljanja V. uzima gulaš, ja ću rebarca. Na ova jela se duže čeka, to obećava… Stiže gulaš, ok porcija, dodatak noklice, ništa preterano. Nakon nekoliko minuta stiže moja porudžbina. Ogromna daska, na njoj salata od kiselog kupusa, 3 vrste sosa i brdooo rebaraca sa sve zabodenim nožem po sredini (na slici se ne vidi koliko ih je zaista bilo). Nekako totalno varvarski… V. se smeje, mene malo sramota dok hvatam poglede bake i deke koji su sedeli do nas. Ne mogu da dokučim da li im je simpa ili se čude na situaciju sitna žena i ogroma porcija hrane ispred. Kreće borba sa rebarcima. Posle nekog vremena bataljujem viljušku i nož i jedem rukama. Šta me briga, niko me ne zna, a i tako se jedu rebarca #molimlepo. A rebarca, tope se u ustima. Premazana su nekim slakasto-ljutkastim sosom. Ukus ubija koliko je dobar. Slatko oblizujem prste. Već vidim V. kako me zavidno posmatra dok prčka po svom tanjiru… E, a kiseli kupus što je dobar. Kao naš ribanac, ali nije tako kiseo. Nekako je i blago hrskav i ima kima, koji mu daje super šmek. Ostavljam mesta za nešto slatko, prepuštam V. da se dalje bori sa rebarcima…
Naručujem štrudlu sa jabukom, pa red je da probam austrijsku štrudlu. Sastoji se od gotovo 2 kore i puna je jabuka i cimeta. Lepo je, ali i dalje me neće pretvoriti u ljubitelja štrudle sa jabukama 🙂

Punih stomaka i pozitivne energije, krećemo za Beograd. Mah-mah Beču, nadamo se da se vidimo opet. Za (ne)ugodan povratak pobrinula se naša navigacija, kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo 🙂