I’m in love. I’m having a relationship with my pizza.
…kaže Julia Roberts u filmu Eat Pray Love, dok hedonistički uživa u parčetu savršeno ispečene pice. Ok, Julia, you’ve got me! Momentalno želim da sam tamo! U nekoj maloj, neuglednoj Napolitanskoj piceriji! Grickam italijansku picu u Italiji.
Moja ljubav prema pici je očigledna ako pročitate ovaj post. Ježim se šta se danas sve prodaje kao pica. I šta su ljudi u stanju da ubace u svoj stomak. Picu je greh jesti tek tako, u prolazu, kupljenu u pekari ili na drugim sumnjivim mestima, jesti je čisto da zadovoljite glad. Picu treba da jedete polako, da gledate kako se istopljeni sir razvlači dok odvajate parče, da sa dragim jurite poslednju maslinu… Sigurno imate omiljena, proverena mesta gde klopate savršenu picu, imam ih i ja, ali najviše volim da je sama napravim. Jednom kada napravite savršeno testo u kombinaciji sa omiljenim nadevom, shvatićete da niko ne pravi picu koja može da zadovolji vaše nepce kao vi sami, a i novačnik će vam biti zahvalan 🙂
Zapamtite, kod pice važi da je više manje. Manje sastojaka, ali kvalitetnih, daće savršeno ukusan zalogaj. Ja uvek prvo zapečem samo testo bez nadeva na najjačoj temperaturi, pa kada dobije boju stavljam nadev. Na taj način, dobijem hrskavu koricu i nadev koji zadrži svežinu.
Vikend je idealno vreme za igranje sa testom… Pa šta čekate, trk po namirnice 🙂
[recept]
Pica sa pestom i kozijim sirom
Za 2 osobe
Testo:
• 1 kašičica instant kvasca
• 1 kašika šećera
• 175 ml tople vode
• 320 g brašna
• 1 kašičica soli
• 1 kašika maslinovog ulja
Nadev:
• koziji sir
• pesto sos od bosiljka
• cherry paradajz
• rukola
• parmezan
Priprema:
Kvasac i šećer stavite u činijicu pa sipajte toplu vodu i ostavite da se kvasac aktivira. U posudu u kojoj ćete mesiti testo sipajte brašno i so, pa promešajte. Dodajte aktivirani kvasac i maslinovo ulje. Mesite testo 7-8 minuta dok ne postane glatko pod rukom. Oblikujte loptu. Blago nauljite posudu, stavite testo i ostavite da se diže oko 45 minuta.
Pleh od rerne obložite papirom za pečenje ili blago namažite uljem. Upalite rernu da se greje na maksimum. Nadošlo testo podelite na 2 dela. Svaki deo rukama razvucute na plehu, u pravougaonik debljine oko 1 cm. Stavite samo testo da se peče u zagrejanoj rerni. Kada dobije boju po ivicama izvadite, namažite pesto, namrvite sir i stavite paradajz iseckan na polovine. Vratite u rernu, smanjite temperatru na 200°C i pecite dok testo ne dobije boju sa svih strana. Pred služenje pospite rukolom, parmezanom i poprskajte malo maslinovog ulja.
Rukolu stavite pred serviranje, a ako imate redukovano balzamiko sirće da poprskate sve odozgo – još bolje!
(verzija za štampu)
[/recept]
12 Comments
jako lijepa, fotkice divne!
u Italiji većinom pizzu jedu u prolazu, s nogu 🙂
Eto vidiš, ti Italijani sve rade na brzinu 🙂 Nikada ne bih mogla da budem Italijanka, jer i espresso pijem ceo dan 😀 A pizza mi je ultimate slow food.
Ove slike mogu da idu na zid kao umetničko delo!
Ja sam negde između, tj. ne znam baš da li više volim američku picu (nema je ovde koliko god nam poturali da je to to) ili italijansku. Drago mi je jedino što više nema onih debeljuškastih hlebnih pica koj su bile sve osim pica u Bgd.
PS pohvale za statistu
Daaa, užasne debele pice su totalno out 😛
A kakva je Američka, mogla bi neki posta na tu temu da uradis 🙂
Statista inače zaista pravi picu kad mene mrzi 🙂
Izvinjavam se za ovo statista, a sve pohvale za učešće u pravljenju ovako divnih jela. Moj statista ima dve leve ruke za kujnu a i neće da statira. ;P
Ne znam kako da ti opišem američke, ali Pizza Hut u Bgd nije imao veze sa originalom. One nikakve što viđaš po serijama tanke su predivne, bez obzira što izgledaju očajno, a one deep dish su boli glava. Ma sve su dobre.
Savršena je!
Jao. sad mi se jede!!! 🙂
U pravu si, i ja se uzasnem kad vidim sta se sve prodaje kao pica. Uzasno debelo testo, malo kecapa, puno sira i neka sumnjiva salama - uzas! Meni je najlepsa pica koju sama pravim kod kuce, i to posebno ako je testo sa starterom. Fil je stvarno manje vazan…
Fotke prelepe!
U zadnje vreme pravim picu na sličan način, baš mi se sviđa. Tanko pečeno i svašta odozgo naročito kad imam dobar kozji sir.
Prije dvije godine našla sam se u Napulju, nekoliko mjeseci nakon što sam pročitala knjigu Eat, love, pray. I rekla sam mužu, ovaj put ne idem kući ako ne odemo probati tu famoznu pizzu Da Michele. Jedinstveno iskustvo u svakom pogledu. Po dolasku smo uzeli broj, čekali smo više od dva sata, zapravo otišli smo u obilazak grada, vratili se i još nije bio naš red. Imaju samo dvije vrste pizze (to sam znala već od ranije) a na zidu okačen natpis, nešto u smislu Pizze postoje samo dvije, margherita i marinara, sve druge su loše za džep i za želudac. Pizzerija je tako neugledna, poput naših buregdžinica, ali pizza je tako dobra, tijesto lagano poput pera. Dvije smo pojeli ondje i još jednu smo ponijeli kući.
Ono što mene najviše užasava kod pizza nije debljina tijesta, netko je voli tanku, netko debelu, stvar ukusa, već kečap i razni kuhani umaci. Ako pravim pizzu s rajčicom samo pelate stavim, smrvljene ili ispasirane, malo maslinovog ulja i bosiljka. Ali volim jako i “bijele” pizze poput ove, ili trenutno meni zimi omiljene, crveni radič, sir, pancetta i balzamični ocat.
Bez obzira na čekanje, verujem da je iskustvo za pamćenje! A kaži mi, jesu bili popularni i pre knjige ili…?
Moj suprug isto ne priznaje ništa se Margherite, to je za njega pizza i tačka 🙂
Da, ta pizzerija, Da Michele, je jedna od najstarijih i najpoznatijih pizzerija. Knjiga i film su sigurno doprijenili da postane popularna i među turistima.
Ja sam uz svog muža počela cijeniti margheritu. Prije sam uvijek mislila da pizza mora biti dobro “natrpana” da bi bila dobra.
http://www.damichele.net/
Prekrasno izgleda. Moram probati prvo zapeči tijesto pa tek onda stavljati nadjev. Bilježim za isprobati.