Moja Lisabonska priča

Verujem da je svako posle Wendersove Lisabonske priče poželeo da poseti ovaj grad… Imala sam sreću da doživim svoju Lisabonsku priču. Neki dragi ljudi su svoju sreću našli tamo… Mesec april (pre 2 godine), bliži se moj rođendan, divno bi bilo provesti ga tamo. I krećemo! Presedamo u Parizu… ne pada nam teško jer tu je Starbucks da nam olakša čekanje 🙂 Krofna sa čokoladom i makijato mmmm… Veče je, avion sleće na aerodrom. Leti baš nisko, gotovo da možemo da dodirnemo krovove. Već prvi dodir sa ovim gradom mi se sviđa - izraelski kus-kus sa lososom i salata od bakalara za večeru! Pijemo neko domaće vino, sve postaje zamagljeno…

Ujutru nas dočekuje sunčano, toplo jutro. Oblačim omiljenu haljinu, za naš prvi date. I desila se ljubav! Lisabon je lep, živ, topao, potpuno boemski… Zgrade su obložene šarenim pločicama, fasade su kitnjaste, reka Tejo je široka i liči na more… Vozimo se tramvajem, čuvenom 28-icom… Penjemo i spuštamo brojnim stepenicama… Zavirujemo u uske uličice, sa šarmantnim balkonima na kojima se suši veš… Nailazimo na tezgu sa najvećim jagodama koje sam ikada videla…

Već sledeći dan kreću aprilske kiše. Ali neee, nisu to obične kiše. Padaju kratko, jako, a onda sunce i tako u krug, čitav dan. I duva neki blesavi vetra, ali ne dam da me pokoleba, tu sam i želim da osetim grad u potpunosti. Rođendan provodim u Gulbenkian-u. Idemo vozom do magične Sintre. Vozimo se tramvajem do Beléma, prolazeći pored mosta. Pre kule, odlazimo na pastéis…

Pastéis de Belém

Biti u Lisabonu, a ne probati pastéis de nata je pravo svetogrđe. Mini tartovi sa kremom na bazi jaja su najčuvenija poslastica i ponos Portugalaca.

Kažu da je recept nastao pre mnogo vekova i vezuje se za monahe manastria Sv. Žeronima u Belém-u. Po zatvaranju manastira sredinom 19. veka, jedan od monaha, kako bi sebi obezbedio egzistenciju, ponudio je slatka peciva vlasniku loklane radnjice. Peciva su postala poznata kao Pastéis de Belém. Recept se oduvek čuva u strogoj tajnosti i zna ga samo glavni poslastičar koji ih radi ručno u “tajnoj sobi”.

Svuda po gradu, u tzv. pastelaria-ma možete da ih kupite, ali kažu da su prave samo one iz Belém-a. Tome u prilog govori i gužva ispred samog lokala. Bila sam na ivici da odustanem kad sam videla red, ali valjda smo imali sreće, pa je sve išlo jako brzo i uskoro smo imali u rukama deo njihove gastro tradicije. Ako ste ljubitelj kremastih poslastica, onda bi ste ovo sigurno voleli. Probala sam ih na dva mesta, u Belém-u i u čuvenom kafeu Brasileira u centu grada. Moj favorit su ove iz Beléma, jer imaju hraksavo, na ivici karamelizovano testo, koje je odličan kontrast kremu od jaja. Jesu lepa poslastica, ne baš nešto što bih jela svaki dan, ali treba poštovati ljubav Portugalaca prema ovoj poslastici, jer oni je zaista konzumiraju svakodevno.

Ginjinha

Kada vas put nanese u Lisabon, molim vas nemojte dan započinjati kafom, započnite ga sa Ginjinha-om. Bar mi jesmo 🙂
Ginjinha je nešto kao naša višnjevača, bar bih je ja tako nazvala jer nisam primetila razliku. Može se kupiti svuda po gradu. Lokali specijalizovani samo za prodaju likera su na svakom koraku. U njima, Ginjinha se pije s nogu, na iskap. Svidela mi se priča da Ginjinha među Portugalcima ima status koji rakija uživa kod nas, ima tu neku sentimentalnu vrednost, jer npr. bake su deci kad god ih je nešto bolelo davale gutljaj slatke Ginjinha-e. Odmah pomislim kako bi ja kao dete stalno bila “bolesna” 🙂

Mercado da Ribeira

Kažu da ako želiš da osetiš neki grad, odeš na pijacu. Takav je bio plan, sutra ustajemo ranije. Jutro, 10h, i dalje smo u krevetu. Ono vino od sinoć..:) Stižemo na pijacu i očigledno je da smo baš zakasnili. Ali ‘ajde, kad smo već došli, da se promuvamo, okinem par fotkica.

Mercado da Ribeira je glavna i najveća pijaca i nalazi se u centru grada. Smeštena je u zgradi koja datira iz 1882. godine. Potpuno drugačijeg koncepta od onoga na šta smo mi navikli, na donjem nivou se prostire pijaca, ogroman, veoma lepo uređen i osvetljen prostor. Tezge uredno poređane u nekoliko redova, a u okolnim hodicima nizovi cvećara prepunih robe. Na spratu se nalazi galerija i zanatski lokali. Nemaš osećaj da si na pijaci 🙂 Par bakica iza tezgi nam se smeši…

100 Maneiras

Lisabon je grad bogate gastronomske ponude i dom je nekoliko restorana sa Michelin zvezdicom. Da bi osetili i tu stranu gastro ponude, po preporuci, odlazimo u restoran 100 Maneiras…

Kažu, jedan od 10 najboljih u Lisabonu. Glavni - Jugosloven, Ljubomir Stanišić. Jedan je od vodećih šefova u Lisabonu, od nedavno poznat i kod nas (ako pratite 24h kitchen…). U to vreme, meni je bio fuziju Portugalske i Jugoslovenske kuhinje. Bakalar kao predstavnik portugalske kuhinje je namirnica od koje se polazi, a kao jedno od predjela - burek 🙂 Bar je ovako bilo pre 2 godine…

Osoblje je bilo super ljubazno i strpljivo su nam objašnjavali šta je šta.
Hamburguer de salmão fresco em pão de tinta de choco je hamburger jel’te 🙂 od lososa sa sosom na bazi jogurta i vlašca, dodatno začinjen vasabijem, a sve ublaženo listom zelene salata. Kao prilog čips od krompira sa solju sa začinskim travama i slatki chilly sos. V. mi baca pogled preko stola, kao gde hamburger na ovakvom mestu 🙂 Ono što je mene bacilo u trans jeste potpuno crno pecivo, koje se boji mastilom sipe. Zbog toga, ima blagi morski ukus. Vrhunci sastojci upakovani u formu brze hrane. Raj! Apsolutno vredno “rizika” kaže V. na kraju 🙂
On uzima rižoto sa pečurkama - koliko sam shvatila sadrži preko 20 vrsta pečuraka. Kao pratnja idu i škampe, a sve servirano u bakarnim posudicama. Ukusno, ali hamburger bolji 🙂

O Melhor Bolo de Chocolate do Mundo

Za desert sam, na preporuku osoblja, uzela Najbolju Čokoladnu Tortu na Svetu, kako je pisalo u meniju. Na tanjiru dobijete čokoladnu torticu i korpicu sa sladoledom od keksa. Tortica se sastoji od prhkih, beze kora i bogatog čokoladnog krema. Lepa je, ukusna. A sladoled - nešto najbolje što sam probala! Pravi se u restoranu i saznala sam da je baza zaslađeno kondenzovano mleko, odakle i potiče veoma bogat i neverovatno kremast ukus.

Kako sam kasnije saznala, čokoladna torta nije kreacija restorana, već iza nje stoji veoma interesantna priča. Idejni tvorac je čovek po imenu Carlos Braz Lopes, koji je u pokušaju da rekreira tortu koju je probao u Parizu, slučajem ili greškom napravio tortu koju je, bez ikakvih pretenzija, nazvao i patentirao kao Najbolja Čokoladna Torta na Svetu. Portugalci su načisto poludeli za ovom poslasticom, a on je postao jedan od najbogatijih ljudi u Portugalu. Zvuči kao bajka, zar ne? Brend ima prodavnice u Sao Paolu u Brazilu, u Madridu, a od nedavno i u New York-u.

Nazvati proizvod Najboljom Čokoladnom Tortom na Svetu, veoma smeo i hrabar potez, a da li je ovo zaista najbolja torta na svetu zavisi od ličnog ukusa. Razumem Portugalce čiji su skoro svi deserti bazirani na kremu od jaja, testa i sl. , ali za nekoga sa naših prostora ovo nije ništa više od beze kora sa čokoladnim filom.

Pre odlaska u Lisabon, dok sam još kovala plana za putovanje, glavna dilema mi je bila da li ćemo pronaći restoran koji služi tradicionalna jela, a gde je hrana dobra, autentična, ukusna… Ispostavilo se da je moja briga bila suvišna, jer ako je nešto dobro u Lisabonu onda je to hrana!

Portugalska kuhinja je veoma raskošna, definisana položajem same zemlje koja izlazi na okean. Riba je najzastupljenija u jelovniku Portugalaca, sa naglaskom na bakalaru. Najčešće je u pitanju suvi bakalar, a ljubav prema bakalaru traje vekovima unazad, još iz doba kada je pomorcima bila potrebna namirnica koja može dugo da stoji, a da se ne pokvari. Takođe, dosta se koriste začini (vanila, cimet, ljuta papričica, biber) koji su u Portugal stigli posredstvom kolonija. Grad je pun lokala, restorana, kafana, kafića u kojima možete pojesti kvalitetnu i ukusnu hranu, a da vas to ne košta mnogo. Lokali koji služe hranu gotovo nikada nisu prazni, bar nekoliko lokalaca sedi unutra, ispija piće, gleda neku utakmicu na TV-u. Meni je ta atmosfera strašno privlačna i ne mogu da odolim da ne provirim 🙂 Najlepše scena koju sam videla, bila je baš kao iz filma. Kiša je počela da pada kao luda, utrčavamo u prvi lokal - neki kafe sa klopom, onako baš lokalski. Za oki mi zapadne baka u savršen opeglanom, elgantnom kostimu koji, ako se malo bolje zagledaš, vidiš da je imao i bolje dane, sa šeširom na glavi. Naslonjena je na zid dekorisan njihovim karakterističnim pločicama, osvetljena svetlom koje pada kroz prozor. Ispija čašu vina. Žao mi je što u tom trenutku nisam imala aparat kod sebe…

Ono što smo u trku probali: Massada de Peixe & Bacalhau brás. Ogromne porcije, za zaista smešnu kintu!

Massada de Peixe je nešto veoma slično našem paprikašu na primer, sa dosta ribe, škampa i paste. Dodatno je začinjeno svežim začinskim travama. Veoma ukusno i bogato jelo.

Bacalhau brás- usoljeni balakar nacepkan na froncle sa krompirom i sve to povezano jajima. Ovo je jako do besvesti, ali ukusno 🙂

Veče pred povratak kući, brzinski bar hopping po Bairro Alto. Pijem najbolju Caipirinha ikad! Nazdravljamo najlepšem gradu… Adeus Lisboa, até a próxima!